U meni mene ubiše

Tuđa je kuća

tuđi je prag

zemlja je tuđa

i tuđi je trag

kud prođoh ne poznajuć' sebe

jer tuđ sam sam

za sebe ne znam da postojim više

mene u meni ubiše.

Tuđi obzori

tuđi vidici

strani puteljci, strani su krici

iz strane duše

a opet moje

ne znam ni lica

što život kroje

za mene i bezbroj drugih

u tami noći beskonačno dugih.

Još imam sviju

a nikog nemam

u tami se kriju

dok ja se spremam

prema Svome

da li me čekaš porušeni dome.

Zarasla zemljo,

što zvaše se mojom

da li me čekaš utrobom svojom

zanavjek sitom, a sada hladnom

gažena čizmom

krutom i gadnom

stranaca crnih, oporih ljudi

da li još čezneš za plugom našim

po tebi da gudi

pjesmom milom

ne daj da tebe, ko mene silom

okrenu samu protiv sebe

Ja ti se vraćam

svakoga dana

iako mišlju, al' boli rana

i tvoja i moja

do svitanja dana

kada ćeš biti ne tuđeg neg' svoja.

Bit će tad strano tuđe

kad sjaj i radost se spoje

i sjena moja u svoju uđe

i glasno kaže:

    Ovo je moje!

     I ništa od svoga draže !